Književnost

Enisa Kočan – Endži

SENKE ŽESTOKE STVARNOSTI

Novi Sad, 2004. godine

Knjiga sadrži kratke priče i pesme. Uvodnu reč napisala je Jasna Bogojević Janjić.

SENKE ŽESTOKE STVARNOSTI

Kratke priče, uvodna reč

Zanimanje – novinar.

Radila je u kiosku.

Zimsko doba.

Malo kupaca.

Vreme je trošila na čitanje knjiga koje mi je prepričavala. A onda se jednog dana pojavila sa kartonima od pakovanja cigareta, uredno isečenim i numerisanim, koji su bili ispisani njenim nečitkim rukopisom.

Uz popodnevnu kaficu donela je te kartone iz svoje sobe i počela da čita svoju prvu priču – PRIČU O PISCU. Fascinirana tekstom, rekla sam joj da sutra očekujem novu priču.

Zaista, slušala me u svemu.

Čak ni moja deca nisu toliko poslušna.

Sledećeg dana kući je donela – NOĆNU MORU.

Trećeg dana zadala sam joj zadatak – da napiše priču po motivima jednog mog sna.

Na kartonima, uredno isečenim i numerisanim crvenom hemijskom olovkom, donela mi je na poklon UKRŠTENICU.

Tako se probudio jedan uspavani pisac.

U kiosku na Novom naselju.

Zimsko doba.

Malo kupaca.

Srećom!

Tu je popila ČAJ SA ANDRIĆEM.

Kada je došla u SOBU SA POGLEDOM U NEBO, već je bila na svom putu, putu umetnosti.

Svedok sam njenog sna, njenog buđenja i njenog puta u umetnost.

Neka joj je srećan i posut ružama uspeha i slave.

Pesme, uvodna reč

Skromnost je lepa vrlina, ali ponekad može biti i mana. Primer za to su ove pesme koje su u fascikli tavorile svoje dane u mom ormaru, među spisama koje sam odložila za neko bolje vreme.

A onda je Endži otputovala.

Ništa nije ponela sem svoje garderobe i talenta.

Vratila se i donela mi mali – veliki poklon. Na naslovnoj strani stajalo je:

KOLAPS, vodič za urbane spavače

Otvorila sam časopis i pročitala posvetu:  ≈ Nek vam se sva dobrota i ljubav koju ste mi pružili višestruko vrati! Đorđevićima od srca! Endži ≈

Na 41. – oj strani časopisa za juni / juli 1999. – u izdanju Alternativnog instituta Mostar štampana je njena pesma „AKO“, na ekavskom.

Na svim promocijama časopisa duž Bosne i Hercegovine, pesma je čitana kao uvod, kao najbolje i najzrelije pesničko ostvarenje jednog mladog umetnika.

Izvadila sam fasciklu i odabrala pesme. Znam da je glavni urednik časopisa KOLAPS oteo joj iz ruke tek napisanu pesmu pred njegovim očima. I štampao je.

Tako sam shvatila da skromnost  zaista ponekad može biti mana. Treba deliti sa drugim ljudima sve što je lepo. Pesme koje sam do sada čuvala ja, želim da podelim sa vama, dragi čitaoci.

Vojimir – Vojo Sretenović

LJUBAVI

Čačak, 2000.

Recenzija za prvu zbirku pesama ovog pesnika koju je napisala Jasna Bogojević Janjić i koju su potpisali Radovan M. Marinković i Nika – Nikola Stojić.

IZ MALIH LJUBAVI I RADOSTI RAĐAJU SE VELIKE

Pesnik uvek ima veliki zadatak. On samo započinje pesmu, a onda ona treba u   čitaocu da probudi pesnika koji će pesmu nastaviti.

U teškim trenucima ljudi su skloni da pevaju, da čitaju ili da pišu pesme. Tako se lakše prevazilaze teškoće.

Pesma čuda čini.

Svaki pesnik nađe svoga čitaoca, a svaka pesma neku srodnu dušu.

Pesme iz ove zbirke deluju kao priče i puke nekog dobrodušnog dede koji sav ovaj  svet posmatra kao svoje unučiće, pa nastoji da ih pouči  ljubavi prema živom i neživom, ljubavi prema vrlinama, posebno dobroti, Bogu. Koliko je ovde ljubavi iskazano prema domovini, prema rodnom kraju, prema selu toliko ima ljubavi prema čovečanstu i celoj planeti. A ta ljubav kreće se od malih stvari, od kamena i kristala, preko životinja i čoveka do Boga – Stvaraoca. Tako pesnik iskazuje svoj stav da ljubav čovek može pronaći svuda oko sebe, pa i u samom sebi.

U pesmama iz ove zbirke ljubav je čas pojedinačna, čas univerzalna. To znači da pesnik dobro poznaje suštinu te emocije koja dominira u svakom stihu. To je pesnik pozitivnih misli i pouka što treba psebno istaći, jer se danas javlja tendencija, i to opšta, ka isticanju negativnosti, žalopojkama, depresiji, bolestima i mnogim drugim prblemima sa kojima se ovaj napaćeni narod suočava. Veoma je značajno i to što su pesme vesele i optimistične, produhovljene znanjem i dugogodišnjim istraživanjem na polju energetske medicine i plod su iskustva u radu sa ljudima.

Ovaj pesnik je i dobrodušni deda, prijatelj svim živim bićima, iscelitelj, prorok i stvaralac koji nije učio škole da bi pisao pesme, već piše pesme da bi kroz njih mnogo naučio.

Mada je ponekad teško razumljiv zbog svog stila, menjati njegove stihove bilo bi kao da želimo promeniti njegvo iskustvo, njegove misli i emocije. Svaka pesma deo je njegovog života i ona se prosto otkinula od ustreptalog srca s namerom da ode u svet i svedoči o lepoti i bogatstvu jednog ljudskog života. A svaki život  je jedinstven događaj na ovoj planeti, a svaka napisana pesma svedočanstvo o neograničenim mogućnostima da kroz život čovek zavoli baš sve što ga okružuje i time dadne svoj doprinos pozitivnoj energiji Zemlje, planete koja je naš zajednički dom.

O svakoj pesmi mogla bih napisati nekoliko ovakvih stranica, jer sam pratila razvoj ovog pesnika, gledala kako nastaje njegova prva pesma, a sada sam u prilici da o njegovom delu kažem svoje mišljenje. Kao pesnik, cenim njegov trud, njegovo kreativno delo kao jedinstveno i neponovljivo, a kao nastavnica koja je godinama učila decu kako se analizira pesma i koje pouke treba pamtiti, mogu da kažem da razumem namere pesnika i njegove pozitivne misli. Razumem i sa koliko ljubavi je prišao ovom poslu.

Vladimir Obradović – Duta

ČEKAJUĆI NOVI DAN

Bač, 2002.

Za drugu zbirku pesama ovog pesnika recenziju je napisala Jasna Bogojević Janjić

ČEKAJUĆI NOVI DAN

 Između jave i sna, prošlosti i budućnosti, svetlosti i tame, senki i konkretnih oblika, ljubavi i neljubavi, pijanstva i netrežnjenja – što se sve na kraju svodi na večnu borbu između dobra i zla – našao je ovaj pesnik svoju inspiraciju iskazujući (svoja) lična osećanja i razmišljanja, ali isto tako i osećanja drugih, uočavajući da su kod svakog čoveka, svi trenuci njegovog zemaljskog života jedinstveni i neponovljivi.Jedan je od retkih koji je pokušao sebe da sagleda sa distance, iz kože drugog čoveka, spoznavši na taj način tajne života: samo ZAMIŠLJEN i u TIŠINI, posle životne OLUJE svaki čovek stigne do POKAJANJA. Izmiren sa životom, izmiren sa prošlošću, nakon večne potrage za pravdom i istinom – sve odgovore pronalazi u činu pokajanja i opraštanja.Na momente nam se čini da pesnik luta i da neće naći odgovore. Sva njegova razmišljanja i previranja duše čine nam se poznata, ukoliko smo i sami tragali za suštinskom niti svoga života, pa iako je njegov put drugačiji i jedinstven, samo njegov put, pa nama možda izgleda kao stranputica, on ipak snagom volje i želje dolazi do svog cilja. Noseći se sa sobom i svojom sudbinom najbolje što ume, često koristi noć kao svoju prijateljicu i ispovednicu, kojoj poverava ono što ne bi nikome drugome, sklopljenih očiju čeka novi, lepši dan.Te sklopljene oči su oči čoveka koji duboko ponire u svoju dušu i koji tako sklopljenih očiju može da spozna i oseti duše drugih. I kao produkt te moći koja je retkima data, pesnik spoznaje istinu – da je sam i da pokušava oživeti prošlost. A to gordo lice prošlosti prepušta mesto budućnosti u kojoj “ iz iskre plamen buknu, ” a ” život kaplje, beskraj natapa ”.Iako je zatvoren u okovima prošlosti, on uspeva porušiti te okove, istina ne bez boli, patnji i plača, ali ojačan tim patnjama pronalazi tračak svetlosti i nade, nesigurnim korakom, saplićući se o grane života, pronalazi utehu u drugom biću, u ljubavi.Ovaj pesnik nam izgleda kao da je zbunjen živtom oko sebe, zbunjen svojim osećanjima i sećanjima, uznemiren senkama noći, nesiguran u svoj put i svrhu svog života i to tako jednostavno i iskreno poverava čitaocu tražeći razumevanje i podršku. Ponekad smelim iskazima i pesničkim slikama namerno zbunjuje čitaoca i tako izaziva njegovu pažnju, postavlja retorička pitanja, ne bi li se čitalac sam zamislio nad svojim životom.On započinje igru, a pesma u čitaocu treba da probudi uspavane moći. Zbog toga ovu zbirku treba štampati. Ona će sigurno naći svoje čitaoce koji su, poput ovog pesnika, spremni da zavire dublje u svoju dušu, u samu suštinu života.

J A S N A  Bogojević Janjić

M I S I O N A R K A

Pred vama su izvodi iz romana koji je 2012. godine objavljivan u nastavcima na Fejsbuku pod radnim nazivom Alhemičarka. Tako je u početku i nastajao ali je onda, u jednom trenutku, pod naletom i pritiskom inspiracije bilo nemoguće tako i nastaviti objavljivanje. U kratkom roku završen je kompletan rukopis.

Jasna MISIONARKA postala je svojim čitaocima bliska prijateljica i omiljeni lik.
Proširite taj krug prijateljstva i ljubavi. Pridružite se predlozima i akcijama koje pokreće ova knjiga.

MISIONARKA, I deo

Novi Sad, 13.10.2012

Devojka je bila Jasna.
To ime bilo je njena suština. Dobra vila darovala joj je to ime s najboljim namerama. Poklonili su joj ga kao blagoslov i ona se svojim jasnim postojanjem zahvalila. Pokušavali su kasnije da joj nametnu neka druga imena ali ništa što nije suštinsko ne traje u vremenu.
U ovom trenutku odlučila je da otputuje. Kao i mnogi putnici pre nje i ona se pakovala za put na kome će potražiti sreću. Iskreno se nadala da će je prepoznati jednoga dana kada se sretnu licem u lice.
Noću je volela da posmatra sjaj zvezda.
Upijala je daleku svetlost i osećala toplotu u grudima. Svima je pričala šta oseća i koliko je srećna zbog toga.
- Nemaš ti pojma šta je sreća. Zvezde su predaleko da bi od njih bilo neke koristi, suviše su malene kada se posmatraju sa Zemlje, a nauka tvrdi da se ta svetlost koju ti vidiš u zvezdama odavno ugasila.
Govorili su joj.

Ona se beskrajno čudila kako je moguće da drugi ljudi ne osećaju talas topline u grudima dok ih posmatraju, ma kako malene one izgledale. Možda nisu dobro gledali ili nedovoljno dugo da im se srce otvori i primi svetlost?
Međutim, Jasna ljudskoj mudrosti i naučničkoj pameti ništa nije mogla da prigovori. Nedostajalo joj je znanje koje se zove iskustvo. Nadala se da će ga steći na putu kojim kreće.
Moguće je i da je Jasna bila jasna samo sebi.
I da je sve to što oseća zabluda.
Roditelji nisu imali ništa protiv njenog putovanja. Posavetovali su je da se čuva i da će najbolje u životu proći ako ništa unapred ne zamišlja i ne očekuje. U protivnom će joj ono za čim traga promaći, a vrlo je verovatno da će se i razočarati.
Bila je zahvalna za toliku brigu

MISIONARKA, II deo

14.10.2012.

Devojka je u rodnom selu čula priče o tome kako su ljudi u gradu srećni. Nadala se da se ista količina sreće može pronaći u svakom gradu pa i onom u koji se ona zaputila.
Nije to bio veliki grad ali je pružao mnogo više mogućnosti od njenog sela. Nije bio ni daleko. Verovala je da je tamo čeka mnogo posla i mnogo učenja za koje je bila spremna. Ono što nije znala, stajalo je zapisano u zvezdama. Jedan važan susret i Tri Velika Učitelja.
Nije bila radoznala. Tu osobinu prepoznavala je kod drugih, kod mnogih koje je znala bila je čak veoma izražena, ali njoj to nije bilo u srcu. Sve dok joj drugi nisu rekli da to što ona oseća nije sreća, Jasna je bila ispunjena i zadovoljna. Posle toga crv sumnje u sve, pa i u sebe, začaurio se u njenom srcu koje je čuvala od nesavesnih ljudi i loših osećanja. Odatle se crv preselio i u um. Šta ako ona ništa ne zna? I šta ako ceo život provede u samozavaravanju i zabludi?
To se jednostavno ne sme desiti.
Odlučila je da pronađe odgovor na svoje sumnje. Želela je da dobije nepobitni dokaz da je sve na ovom svetu najbolje baš tako kako postoji. Iskreno je verovala da Dragi Bog ima dovoljno ljubavi za sve. Da on pravi plan svačijeg života i vodi računa o svemu.
Ali, verovati nije isto što i pouzdano znati.
Dok je slušala druge u njenom selu kako objašnjavaju svet, ponekad je njenim telom prolazila neka čudna jeza. Govorili su uverljivo i toliko samovažno, a čak je i ona znala da to što govore nije deo istine. Ona je imala specijalni naziv za takve reči, nazivala ih je  istinica. Tu istinicu, međutim, u selu su zvali laž.
Zaista, shvatila je Jasna, nedostaje joj iskustvo života. Pravo znanje.
Veru je spakovala u kofer sa ličnim stvarima.
Za svaki slučaj.

MISIONARKA, III deo

15.10.2012.

Jasna je i noć pre puta gledala u zvezde.
Nije znala koliko će daleko morati da putuje. I da li će nebo u gradovima kroz koje će prolaziti biti isto kao i u njenom selu. Pomislila je da će u međuvremenu neka od tih zvezda nestati sa neba baš onako kako naučnici tvrde. Jer, "zvezdano nebo iznad nas je samo jedan trenutak prošlosti".
Ako je nebo prošlost, hod po Zemlji sadašnjost, da li je onda odlazak pod zemlju obećana budućnost? 
Trgla se ne znajući odakle je došlo ovo pitanje. Gotovo da je čula kako ga neko izgovara pored nje. Bila je mlada i takve misli bile su teške za nju. Našla je način da ih se oslobodi. To je naučila od svoje drage Prve Učiteljice.
Jasna nije bila neuka.
Umela je da razmišlja.
Osim redovnog školovanja imala je i svoju Učiteljicu. U trenutku kada se Jasna rodila ta žena je došla u selo, tačnije na prag njihove kuće, i ostala tu. Najviše zbog nje Jasna je jasna. Bio je to predznak koji se nije mogao odbaciti.
Pre puta želela je da se pozdravi sa njom.
Učiteljica je blagoslovila rečima:
Život je jednostavan kada je istinit.
Ne traži savršenstvo.
U svemu gledaj samo lepotu.
Poslednja lekcija koju je Učiteljica podelila sa njom bila je o brbljanju.
_ To je besmisleno trošenje energije. Svaka reč treba da bude sjajna kao biser. Valja je prvo pažljivo odabrati i oplemeniti dobrom namerom. Tek onda drugima može da se preda kao dragocenost. Ko se tako ponaša sa rečima, one će ga nadživeti.
Neka ti reči budu biser iz školjke, a ne pesak iz peščanog sata. Ako se dobro budeš odnosila prema njima one će te štititi i dovešće te tačno tamo gde te čeka tvoja sudbina. Da spoznaš smisao. Budeš li ih točila kao što peščani sat sipa pesak, postaće samo sredstvo za trošenje vremena.
Kao i uvek, Jasna se zahvalila toplim osmehom bez reči.
Jer, Jasna je naučila da bude jasna.

MISIONARKA, IV deo

16.10.2012.

Pesma petlova polako je dozivala zoru.
Jasnu se probudila spremna za put. Osvežena snom i prvim jutarnjim mislima tiho se obukla.
Uvek se budila ležeći na leđima: čim postane svesna stvarnosti zemaljskog života zamisli planetu Zemlju kao okean ljubavi i zagnjuri se u njeno toplo naručje. Snaga ljubavi dva bića majke-hraniteljice i zahvalnog deteta ispuni ih obe. Nakon tog prožimanja svaka obavlja svoj dnevni posao, pune ljubavi, zaštićene i ispunjene tom simbiozom.
Ako se po jutru dan poznaje, Jasna pred sobom ima jedan od onih posebnih dana kada u vazduhu sve treperi od iščekivanja. Kada gluva tišina provejava vazduhom kao proročanstvo.
U grad je ponela samo najneophodnije stvari. Roditelji su joj omogućili da putuje bezbrižno, noseći u koverti preporuku. Ona je znala da to nije potrebno jer čovek ima svoj osmeh za otvaranje tuđih vrata ali nije želela da odbije dobru misao roditelja. Oni su znali svoju ulogu, a ona je poštovala ljubav. Trebala je da se obrati njihovim poznanicima koji će joj pomoći da se smesti. 
Učiteljica joj je takođe dala preporuku, uputila je pismo njenoj Drugoj Učiteljici.
Pozdravila se sa roditeljima, pomilovala kućni prag i krenula na put.
Putovala je autobusom.
Udobno se smestila na sedište u dnu autobusa i posmatrala putnike kako ulaze. Nije ih bilo mnogo na toj početnoj stanici. Pred njom je bio dug put. Tek oko deset sati uveče trebala je da stigne na odredište. Po danjem svetlu zabavljala se posmatranjem pejzaža i lica putnika. Kada se spustio mrak, zabavu je pronašla u svojim mislima.
Da li je ovaj zemaljski život poput putovanja autobusom? 
To pitanje palo joj je na pamet negde posle podne ali je odmah posle toga zadremala i prepustila se snu. Probudila se u polumraku autobusa. Odmah se setila pitanja s kojim je zaspala. Napolju je bio mrak. U daljini su se videla titrava svetla poput letnjeg neba osutog zvezdama.
U autobusu mešale su se priče putnika sa zvukom motora. To je stvaralo posebnu atmosferu. Povremeno, autobus bi ispuštao putnike koji su prispeli na odredište i primao one koji tek kreću na put. To je samo pojačalo misao o upoređivanju života sa  putovanjem autobusom.
I Jasna se prepustila.
Simbolika života bila je jedinstvena matrica postojanja po kojoj se sve odvija u Svepostojećem. Baš kao i u život, ulazimo u autobus na određenom mestu u određeno vreme. Dok putujemo, ono što se dešava u autobusu postaje jedina stvarnost koju znamo. Možemo da stvaramo kontakte, spavamo, jedemo, pričamo. Bavimo se nečim dok ne stignemo do odredišta, baš kao i u životu.

ALHEMIČARKA; V deo

21.10.2012.

Jasnine misli tekle su tako sustižući jedna drugu...
O onom spolja, posebno kada je noć, nema ni spoznaje ni iskustva. Tama nam tada zatvara vidokrug i sužava ga na događaje u autobusu. Zapravo, mi i ne slutimo šta bi u toj tami spolja moglo biti. Ne znamo da li ima nešto ili je to beskrajno ništa. Ne znamo ni da li je ovo sad sve što imamo, trenuci postojanja samo dok putujemo, koje potom smenjuje večnost ništavila?
Treperava svetla u mraku daju nadu ali to može biti samo varka uma i racionalizacija mozga koji ima program da nas obmanjuje i poigrava se u dogovoru sa egom.
Tako očekujemo i kraj putovanja. Izlaskom iz autobusa na izabranoj stanici mi menjamo stvarnost, stižemo u drugi grad, upoznajemo druge ljude, imamo razne događaje...da li je samo to život? Biramo li mesto ulaska i izlaska? Ako ne biramo mi, ko to onda upravlja takvim procesima?
Iz misli je trgao glas vozača koji je objavio njenu stanicu.
Izašla je u svežu noć. Dočekali su je poznanici njenih roditelja, veoma jednostavni i prijatni ljudi. Bez velikih ceremonija i mnogo reči poveli su je kući.
Dobila je sobu. Spustila kofer. Sela na krevet i utonula u bezmisao...
Trgla se u neko gluvo doba nesvesna koliko je vremena prošlo od kada je ušla u sobu. U kući se ništa nije čulo što znači da svi spavaju pa je i Jasna odlučila da se svuče i legne.
Novi dan svanuo je rano kao da je požurio da probudi Jasnu poručivši joj da uhvati prvi sunčev zrak u novoj sredini, na putu ka sreći. Njoj se činilo da je trenutak pre spustila glavu na jastuk i usnila. U njenom selu postoji verovanje da treba zapamtiti san koji se sanja kada se prvi put negde spava.
Ako je verovanje tačno, onda je ona te noći sanjala svoju drugu polovinu, odnosno celinu.
Mladić se zove Zoran.

MISIONARKA, VI deo

21.10.2012.

.
Videla ga je u svom snu kako spava s rukama pod glavom na nekoj poljani. Ušla je u njegov san iz radoznalosti, izašla upotpunjena ili, bolje rečeno, sjedinjena dotad nepoznatim osećajem. Čudno, pomislila je, kako snovi mogu da budu tako stvarni.
Jasna se obukla i namestila krevet.
Izašla je u dnevnu sobu u kojoj nije bilo nikoga. Otvorila je izlazna vrata i u dvorištu ugledala domaćicu kuće kako se bavi oko cveća.
Dvorište je bilo prava cvetna oaza. Bilo je i nekoliko voćki. Dunja se ponosno smestila u najlepšem delu dvorišta. Društvo su joj pravile jabuka, šljiva, kruška i nedavno zasađena višnja.
Kada je došla bio je mrak i dvorište je već utonulo u počinak pa joj se nije učinilo tako dopadljivo. Videlo se s koliko ljubavi i pažnje žena obilazi i neguje svaku biljku.
Jasna je pogledom prelazila po stablima i cveću upoznajući se sa njima, milovala ih je mislima i obraćala im se ljubavlju, jezikom biljaka. Te divne i posebne svesti pulsirale su dobrodošlicom.
Iznenada, nešto je dotaklo po nogama.
- To je naš omiljeni čuvar kuće. Zove se Riki.
Riki je došao da se predstavi gošći svojim umiljatim pogledom i radosnim mahanjem repa. Pogledala ga je i rekla mu svoje ime. On je otišao dalje za svojim jutarnjim instinktima.
- Imamo i Kikija. On je sada negde u jutarnjoj šetnji. Obilazi teritoriju. Mačak koji je kod nas došao kao odbačena krpa prethodnih vlasnika, sada je naša maza.
- Lepo vam je dvorište.
U tom trenutku pojavio se i Kiki, verovatno je čuo da je prozvan. Kratkim pogledom okrznuo je Jasnu i bez zaustavljanja nastavio svoju šetnju.
Osećala se divna energija. Obavijala je ljude, životinje, biljke i sve stvari kao najnežniji majčin dodir.
Jasna je duboko udahnula vazduh.
Znala je da je na pravom mestu i da je našla novi dom.

MISIONARKA, VII deo

22.10.2012

- Kada ću upoznati decu?
- Sinoć kada si ti došla, oni su već zaspali. Sada ćemo zajedno otići da ih probudimo da se upoznate.
Dečak je bio umiljat. Imao je sunce u očima.
Devojčica je bila nežna s kosom ukovrčanih loknica i osmehom najlepše lutkice.
Jasna je osetila snažan talas radosti. Ovde nije došla samo zbog toga da promeni sredinu i da pronađe svoju novu Učiteljicu. Došla je i da podučava ovo dvoje dece.
Zanimanje je rođeno s njom. Njen put je bio da bude podučavana i da podučava. Prihvatila ga je kao misionarka koja se potpuno predaje onom što radi znajući koji je krajnji cilj.
Sve što je mogla da nauči od svoje Prve Učiteljice imenom Jasna, naučila je. Ona joj je rekla da je najbolje kada se istovremeno uči i druge podučava. Onaj ko podučava druge i sam uči kroz taj proces, a to je savršena obuka.
Cilj kojem se teži uvek je tako lakše dostižan.
Učiteljica joj je jednom prilikom rekla:
"Učitelji koji okupljaju učenike s namerom da propovedaju o svom iskustvu, nisu uspevali da prosvetle. Oni, zapravo, vode sebe sve dalje i dalje putem, i sve dalje od učenika. Učenici postaju ogledalo, statisti, energetska podrška, a često i prava napast zbog večitog zapitkivanja.
Takvi učitelji lako upadaju u razne zamke i postaju egoučitelji a ne prosvetitelji. Naravno, iznimke se poštuju.
Kod ovakvih učitelja obožavanje njihovih sledbenika je velika moć i sila koja se sliva u učitelja...ali ne dolazi do njene transformacije u energiju koja bi na isti način tekla ka njegovim učenicima.
Takav učitelj nikada ne obožava svoje sledbenike".
Ovo je bio vrlo neobičan čas i Jasna je zapamtila svaku reč. Nedavno joj je njena Učiteljica progovorila o tim drugim učiteljima, baš u trenutku kada je Jasna odlučila da ide na put. Učiteljica joj je rekla i da će njen put biti vođen pa neće imati priliku da nailazi na ovakve situacije da ne bi gubila vreme.
Ispunjena zahvalnošću, Jasna je tada prvi put zagrlila i poljubila Učiteljicu.

ALHEMIČARKA, VIII deo

25.10.2012.

Put kojim je išla Jasna bio je jasan.
Predveče je bila slobodna i odluči da poseti svoju novu Učiteljicu. Predala joj je pismo koje je donela za nju i mirno sačekala da žena pročita sve do kraja.
- Ja sam NeJasna. 
Ime nove Učiteljice nije joj zvučalo neobično. Iako joj je bilo drago što su se upoznale nije izgovarala rečenice tipa: drago mi je, milo mi je… Celo njeno telo iskazivalo je radost. Rečima i sitnim smišljenim I izveštačenim ljubaznostima nije se služila. U njenom svetu nije bilo ni oprosti, izvini, žao mi je. Jednostavno, nije činila ništa što bi zahtevalo ovakve izjave.
Učiteljici nije ni trebala da se predstavlja imenom. Sve o njoj što je trebalo da se zna pisalo je u pismu, a oslikala se svojom prisutnošću.
- Moja prethodnica učila te da razmišljaš, da spoznaš istinu i da postavljaš pitanja. Ja ću te učiti da ne razmišljaš, da istina nije samo ono što vidimo i da smišljaš odgovore.
Jasna se srdačno osmehnula.
- Ovo je prva zagonetka: Sunce je Sunce, Mesec je Mesec, Zemlja je Zemlja. Zašto je to tako? Nemoj da smišljaš logičan odgovor i nemoj da tražiš istinu u rečima. Kada budeš znala odgovro, dođi ponovo.

Dečji svet najlepše je mesto na planeti.
Osim što je svojim znanjem pomagala deci da urade domaće zadatake, učila ih je da ispravno razmišljaju, i da istinito govore. Nekima će ovo možda izgledati smešno ali Jasna je bila ozbiljan Učitelj ovoj deci i nije se šalila sa suštinskim stvarima.
Otac i majka njenih učenika bili su dragi ljudi. Držali su se tradicije i verovanja da ne bi pogrešili. Posebno im je bilo važno da decu vaspitaju tako da postanu dobri ljudi. Jasna je razumela njihovu želju. Na trenutak je bila u dilemi da li da odmah kaže ili da sačeka i da ih pita o onom što joj je bilo na umu. Prvo je trebalo odrediti šta znači to "dobri ljudi". Da li bi to značilo: snalažljivi i prilagodljivi, da umeju da iskoriste sve šanse, da umeju da procenjuju i grabe prilike...ili da žive po merilima istine i pravde ma kako to drugima izgledalo? Ipak je odlučila da sačeka s pitanjem.
Ono što je Jasna znala jeste da vaspitanje treba da počne na vreme. Roditelji njenih učenika su joj rekli da su se oni trudili najbolje što su umeli. Verovala im je.

MISIONARKA, IX deo

26.10.2012

Iako mlada Jasna je mnogo znala o vaspitanju dece: da vaspitanje počinje mnogo pre rođenja deteta, da ne postoje škole i priručnici za roditeljstvo, da se roditelji oslanjaju na ustanove i ono što su njih naučili njihovi roditelji i da ljubav predstavlja najbolju vaspitačku metodu. 
Podučavati decu može svako zavisno od toga koja znanja i veštine poseduje. Dobro vaspitavati decu mogu samo oni koji motiv za to pronalaze u svom srcu, a ne u novčaniku, odnosno količini novca koju za to primaju. Idealno je kada motiv dolazi iz srca, a nagrada se slije u novčanik. Zaista, najbolje je kada jedna osoba u sebi nosi i veštinu i ljubav i kada ima dovoljno vremena da se bavi drugima.
Jasna je bila upravo takav vaspitač kakav je ovoj deci potreban.
Nije im bila daleko po godinama zemaljskog života, nije krila razigrano dete u sebi, nije materijalnim merila količinu ljubavi niti je ljubavlju poništavala i omalovažavala materijalne tekovine.
Prvi časovi sa decom proticali su u dvorištu, u igri i razgovoru, u druženju sa okruženjem.
Deca su često zapitkivala i Jasna je samo čekala pravi momenat.
- Da li drveće razume šta mi pričamo?
Devojčica je bila uporna, a pitanje je zahtevalo valjan odgovor.
Dovela je Dečaka i Devojčicu do stabla jabuke i rekla im da stave obe ruke na koru drveta. Prvo je želela da deca fizički osete drugo biće, putem svojih osnovnih čula. Potom je od njih zatražila da zatvore oči i da osećaju. 
- Kora je tvrda, rekao je Dečak.
- Volela bih da vidim koren, kazala je devojčica.
Jasna se samo osmehnula. Razlika u polu dece predstavljala je i razliku u fizičkom doživljaju, što je posledica vaspitanja muškog i ženskog deteta onako kako je to vekovima tradicija nalagala. Dečak je razmišljao o kvalitetu materijala od koga se može štošta napraviti: oružje, oruđe, sklonište. Devojčica je želela da dokuči skriveno, nedotaknuto i nespoznato. Njen fizički doživljaj bio je pomešan sa usmerenjem i željom za razotkrivanje suštinskog.
- Drvo je Bog, onaj o kome vam je pre neko veče govorio otac.
Jasna se setila da je Otac uveče pričao priče i, između ostalog, reko da se Bog nalazi u svemu. Deca to nisu razumela.
- Svako drvo?
- Da, svako drvo za sebe.
- Pa koliko to onda Bogova ima?
- Tačno toliko koliko ima i bića. U svakom od njih je On i oni su svi u Njemu.
- To je kao kada naduvam balon. Vazduh je svuda oko njega ali i u njemu.
- Otprlilike.
Dečak se zamislio, a Devojčica je ispričala svoj doživljaj.

MISIONARKA, X deo

27.10.2012.

- Osetila sam da drvo ima srce. Prvo ga nisam čula, a onda je zakucalo isto kao i moje. Čula sam i da drvo diše. Da li je to moguće?
- Da, moguće je. Najvažnije je da ne sumnjaš.
Dečak je sve to slušao, a onda radoznalo upitao.
- Da li bi se od ovog drveta mogao napraviti top?
- Ne, topovi se prave od gvožđa.
- A avion na daljinski?
- Možda neki mali.
Devojčicu su zaokupirale drugačije misli.
- A kako drvo stvarno može biti Bog?
- Posmatraj to ovako: u zemlji je koren, onaj koji si ti poželela da vidiš. Njega ne možemo iščupati i sagledati. Kada bismo to učinili, drvo bi umrlo, ugasilo bi se njegovo postojanje. Tako bismo jednog Boga uništili znatiželjom i nevericom. A to bi bilo pogrešno.
- Zašto?
- Sve stvari postoje baš onako kako treba da postoje. Da je trebalo, drvo bi raslo drugačije. Možemo biti sigurni i verovati da koren zaista postoji iako ga nikada ne možemo videti. Kao što ni Boga ne možemo gledati u oči ali znamo da je dobar.
- A zašto?
- Dovoljno nam je da vidimo ono u šta je drvo izraslo, ono što je pred našim očima. Iz korena su izrasli: stablo, krošnja, plodovi.
- A zašto je loše kada smo znatiželjni?
- Zbog toga što neumesnom znatiželjom možemo narušiti sklad prirode. I uništiti druga bića, a to znači i sebe.
Dečak je želeo da se umeša u razgovor.
- Ja ću, kada porastem, biti pilot.
- To ti je bezveze, pa da ti se sruši avion. Ja ću biti učiteljica.
- To ti je bezveze. Onda ćeš samo gledati u knjige i ceo život popravljaćeš tuđe greške. Šta je tu zanimljivo?
- Ti to ne razumeš.
- I ne želim.
Jasna je pustila da se razmaše ovaj dijalog brata i sestre jer joj takvi primeri pomažu da im pripremi najbolje i najdelotvornije lekcije. Želela je da čuje kako razmišljaju, kako se izražavaju, šta osećaju. Bilo joj je zanimljivo i koliko različito tumače događaje kojima su prisustvovali.
Bila je zadovoljna prvom podukom koju je obavila.

 

MISIONARKA, XI deo

27.10.2012

Jednoga dana dečak se vozio biciklom po dvorištu i grana jabuke koja se nisko spustila svaki put bi ga ošinula po licu kada je prolazio ispod nje. On ostavi bicikl i usmeri se na granu, da je otkine.
Devojčica je virsnula.
- Ne diraj to drvo, ono ima srce.
- Otkud znaš?
- Čula sam ga kako kuca. I diše kao ti i ja.
- Stvarno? A zašto ja to nisam čuo?
- Eto, baš zato što hoćeš da ga povrediš drvo ti nije poverilo svoju tajnu.
Mudra Devojčica i zamišljeni Dečak nastaviše u tišini da se igraju.

Sledeća lekcija koju je Jasna namenila svojim učenicima sama se ukazala. Leto je bilo sušno. U zemlji su se pojavile male pukotine. Dvorište je bilo poput najlepše pustinjske oaze, navodnjavano vodom i natapano ljubavlju domaćice kuće. Međutim, pukotine su ipak pokazale svoje lice.
Igrali su se u bašti i pričali o cveću. Devojčica je primetila pukotinu u zemlji i pitala šta je to.
- Zemlja je žedna.
Jasna nije želela dalje da objašnjava. Pustila je dečiju maštu da se doseti ostalom. 
- Kako zemlja može biti žedna? Ona nije čovek.
- Iako ne izgleda kao čovek, planeta Zemlja je živo biće. 
- Kako to?
Jasna se predomislila i ipak dodala neko razumljivo objašnjenje.
- Tačno toliko koliko mi u svom telu imamo vode, toliko i Zemlja ima u svom telu. To je očigledan dokaz da smo svi njena deca, od njenog tela smo izgrađeni i rastemo od njenih plodova. Dok rastemo, pijemo vodu i mleko, ali pijemo tečnost i celog života. Majčino mleko pijemo oko godinu dana, a vodu, koja je Zemljino mleko, nastavljamo da  pijemo celog života.
- Tu vodu piju i životinje i biljke?
- Tako je.
- Da li smo mi onda zajedno sa životinjama i biljkama jednako važni za Zemlju?
- Može se reći da smo svi zajedno sa našom planetom jedno biće.
- To je kao kada slažemo slagalice. Postoji jedna slika koja je zadata i svaki deo mora da se uklopi.
- Pa, na neki način je slično tome.
Dok su Jasna i Devojčica razgovarale, Dečak je doneo vodu u plastičnoj kanti i sipao u rupu.
- Jesu li to zemljina usta?
- Jesu.
- Ima li zube?
- Ne kao mi. Zemlja ima stene i kristale.
- Ima li i ona srce kao što ga imamo mi i drveće?
- Lezi na travu i osluškuj.
Dečak je odmah poslušao. Ležao je mirno i strpljivo osluškivao.
Onda je naglo poskočio.

MISIONARKA, XII deo

28.10.2012.

 

- Čuo sam! Čuo sam!
- Šta si čuo?
Devojčica je bila jako radoznala što je pokazivala tako da je Dečaka vukla za ruku. Ali nije sama legla da osluškuje Zemlju.
- Čuo sam kako kuca srce Zemlje. Lepo sam čuo: kuc, kuc, kuc, kucalo je baš kao i moje srce.
Devojčica je brata gledala širom otvorenih očiju. Onda se zamislila i počela da se premešta sa noge na nogu.
- A kako ću ja sada znati da ne stojim baš na srcu Zemlje? Gde je ono tačno?
Jasna je samo dodala.
- Cela Zemlja je jedno veliko srce.
- Pa šta ću onda? Kako ću hodati po njoj?
Devojčica je bila zbunjena ne znajući šta da čini.
Bio je to trenutak da Jasna doda nekoliko rečenica objašnjenja.
- Srce Zemlje kuca u ritmu našeg srca. To znači da sva srca na našoj planeti kucaju u istom ritmu. Samo bolesna srca preskaču, prave zastoje, kucaju brže ili sporije. Kao što vi volite mamu, tatu, jedno drugo, svoje drugove i rođake pa u svom srcu imate mesto za sve njih, tako naša planeta voli nas i čuva nas u svom srcu. Ona ima omotač po kome rastu biljke, hodaju životinje i ljudi, a ispod toga je njeno biće i njeno srce. Slobodno hodajte po Zemljinom plodnom omotaču jer ona tako želi. A svako mesto na njoj je pulsirajuće srce ljubavi.
Kada je Jasna to rekla, Devojčica i Dečak su prišli i zagrlil su je.
Savršena slika tople ljubavi.

Prošlo je od tad nekoliko dana. Dečak i Devojčica bili su ćutljivi. Prvu zajedničku šetnju sa Jasnom pored reke iskoristili su da joj se povere. Smislili su plan.Odlučili su da ga sprovedu. Ali im je trebala Jasnina pomoć i mišljenje.
Njihova tajna sastojala se u tome da napišu jedno pismo i da ga proslede svoj deci sveta. Napravili su spisak svojih prijatelja i drugara. Smislili su da svima njima pošalju pismo, a da oni na isti način prepišu i proslede pismo svojim drugarima. Dečak je rekao da bi to pismo moglo vrlo brzo da stigne do svakog dečaka i devojčice na planeti. Tako bi izgradili snažnu mrežu prijateljstva i na neki način svi bi se upoznali i postali drugari. Dečak je rekao Jasni da oni ne žele da se zna ko je pokrenuo celu priču jer misli da to nije važno. Jedino će Jasna sve znati a oni u nju imaju poverenja. Pitali su da li je to u redu?
Jasna je osećala nalete radosti.
Ne samo zbog cele te ideje za koju je znala da je ostvariva već i zbog toga što ona nije nagovorila decu niti im je na bilo koji način sugerisala nešto slično. Bila je to njihova originalna priča. 
Ništa ovakvo ne dešava se pod pritiskom i nagovorom.
Samo ljubav može biti ovako kreativna.

 

MISIONARKA, XIII deo

28.10.2012.

Seli su na travu pa je Jasna napravila mali uvod.
- Dragi moji prijatelji, veliki ljudi nežnog srca, VOLIM VAS! Zadivljena sam vašom plemenitom idejom. Od srca ću vam pomoći da je sprovedete u delo. A sada da čujem pismo.
Dečak je počeo da čita ali već nakon par rečenica pismo je dao Devojčici. Pod naletom emocija promenio mu se glas. Nije želeo da pusti suzu koja mu je visila u oku. Ipak je on muško.
Jasna je tada spoznala svoj sledeći zadatak.
Sledi pismo koje su pripremili Jasnini učenici, a ona je samo popravila par stilskih i gramatičkih grešaka.

Dragi moj prijatelju,
ovo što čitaš nije lanac koji se ne sme prekinuti već pismo prijateljstva. Cilj ovoga pisma je da se mi, deca na celoj planeti, upoznamo i sprijateljimo.
Kada dobiješ ovo pismo, napravi spisak svih svojih prijatelja i drugara, prepiši ga i pošalji im. Oni će ga dalje slati svojim drugarima, pa ćemo uskoro svi biti povezani mislima i ujedinjeni u akcijama. Ovako ćemo izgraditi planetarno prijateljstvo, a iz njega poteći će mnogo dobrih ideja i konkretnih akcija koje ćemo zajednički smisliti.
Potrebno je da svako dete na planeti posle čitanja ovog pisma uspostavi bliski kontakt da drvećem, životinjama, svim drugim ljudima koje susreće ali i sa samom planetom. Ono što će se posle toga desiti biće naša želja da učestvujemo u spasavanju ugroženih i da nađemo način za promene na bolje.
Nećemo optuživati one koji su ugrozili život na planeti i opstanak vrsta, koji su zagadili vode i zatrovali hranu jer to su naši roditelji. Nećemo im pretiti, ucenjivati ih, iznositi razne zahteve ili na bilo koji način ugrožavati njihove izbore. Oni verovatno znaju šta čine i zašto to čine.
Tražićemo samo da nas ne ometaju. Da nam dozvole da budemo čuvari života, zaštitnici vrsta i primer kako se sarađuje i stvara zajedništvo. Mi želimo da izbrišemo granice u mislima i srcima...

 

MISIONARKA, XIV deo

30.10.2012

...Mi ćemo svakoga dana osluškivati kako kuca srce naše planete, drveća oko nas, divljih zveri i domaćih životinja koje nazivamo svojim ljubimcima. Ta srca će nam reći da li činimo dobro. Reći će nam i šta sve još možemo da učinimo za dobro svih nas.
Potrebno je da svaka naša akcija bude mali korak napred. Mi nećemo biti organizacija koja radi po programima, okuplja pristalice i propagira određenu politiku. Suprotno od svih tih stvari koje nisu donele značajne pozitivne rezultate, mi ćemo naše akcije prepoznavati isključivo u srcu. Naš jedini program je gajenje međusobnog prijateljstva, ljubavi prema prirodi i preduzimanje konkretnih akcija za unapređenje života.
Mi želimo da sačuvamo svet.
Mi želimo da na planeti vlada mir i saradnja pa da se u mislima i srcima ljudi izbrišu sve granice i podele.
Mi ne osuđujemo i ne kritikujemo već dajemo lični primer kako se mogu razrešiti svi veliki planetarni problemi.
Mi ne tražimo i ne prozivamo krivce već pozivamo saradnike i dobrovoljce koji žele isto što i mi - promenu u razmišljanju i plemenitost u akcijama. Ljubav u srcu.
Mi želimo da svima bude dobro.
Mi znamo da je to najbolji način da se provede život na ovoj planeti.
Mi osećamo da je sada pravi trenutak da se učini nešto korisno i dobronamerno što će uticati na pozitivne promene.
Dragi prijatelju,
shvataš sada poentu ovoga pisma?
Ti znaš šta znači biti dobar prijatelj: voleti svog druga ili drugaricu, pomagati im, razumeti ih, učestvovati u njihovim igrama i akcijama, želeti im da budu dobro i da su radosni. To je ono što svakoga dana i u svakom trenutku treba svi da činimo za planetu na kojoj živimo...

 

MISIONARKA, XV deo

31.10.2012

...Daću vam svoj lični primer šta sam već prvoga dana po prijemu pisma učinio: u školsku torbu spakovao sam malo starog hleba i jednu flašicu vode. Učlanio sam se u Klub ljubitelja prirode. Odvojio sam garderobu koju sam prerastao i ono što ne nosim da mama odnese u Crveni krst.
Našao sam jednu kutiju od cipela i oslikao sam je. Na poklopcu sam napisao: MOJA BUDUĆNOST. U tu kutiju stavljam samo ono što želim u svojoj budućnosti: da budem zdrav i snažan, da imam kuću i porodicu, da radim zanimljiv i human posao i da na planeti svi uživaju u izobilju.
Sličice koje mi se svide, a koje ću potražiti u časopisima, isecaću i stavljati u kutiju. Zapisivaću misli i ideje koje ću jednoga dana ostvariti. Nacrtaću sličice i obojiti svet onako kako ga ja vidim u budućnosti.
Svako od vas, prijatelji i drugari moji, neka svakoga dana osmisli neku svoju akciju koju može sprovesti, a koja će nekom pomoći. Korak po korak svakoga dana i mi smo sve bliže cilju - da srce naše planete i naša srca kucaju kao jedno.
Kada po drugi put dobijete ovo pismo, znaćete da smo uspeli. Osetićete da smo svi mi kao okean koji svojim talasima umiva obale. Čistota i lepota obale ovisiće o snazi naših talasa.
Zaronite slobodno u taj okean prijateljstva.
Plivajte u okeanu topline i ljubavi.
Izronite u okeanu izobilja.
Dragi moji drugari, puno vas volim.
Želim sada da svoju radost zbog toga što smo se upoznali i što smo odlučili da sebi obezbedimo lepu budućnost, podelimo sa našim najbližima.

Vaš odani prijatelj

Kada je čula sadržaj pisma, Jasna se duboko zamislila. Ćutala su i deca. Kao da je neko komandovao tišini da preuzme zapovedništvo nad vremenom.
Trgli su se svo troje kada je u njihovu tišinu naglo utrčao veliki crni pas i prijateljski zamahao repom. Dečak je dohvatio svoj ranac od koga se nije odvajao i iz njega izvadio parče nepojedenog sendviča pa je nahranio psa.
Kada su došli kući, pozvali su Jasnu u dečju sobu da pogleda njihove kutije budućnosti. Rekla im je da će i sama napraviti takvu kutiju i da će sa njima podeliti svoje ideje o divnoj budućnosti. Sada je bila sigurna da se nalazi na pravom putu koji vodi direktno do sreće.

MISIONARKA, XVI deo

3.11.2012

Jednoga dana dečak je zamolio roditelje da mu dozvole da pozove svoje drugove. Želeo je da se sa njima poigra u dvorištu dok je lepo vreme. Oni su mu to dozvolili uz napomenu da društvo počasti kiflicama i sokom, jer oni neće biti tu zbog posete jednoj bolesnoj prijateljici.
U dogovoreno vreme društvo je stiglo. Odmah su navalili na kiflice pa posle toga izašli u dvorište. Jasna i Devojčica takođe su izašle u dvorište ali se nisu uključivale u razgovor i igru sa dečacima. Nije potrajalo dugo, a Jasna je primetila da Dečak preuzima vođstvo u grupi i da mu se menja ponašanje. Počeo je glasnije da priča, da izdaje neke komande i naređenja ali i da zahteva poslušnost u izvršavanju njegovih naredbi. Predloge drugih dečaka nije usvajao, nije čak ni razmišljao o njima pre nego što ih odbije. Ostali dečaci prihvatili su to kao normalno i potpuno su se predali igri.
Devojčica je u jednom trenutku prišla grupi.
- Mogu I ja da se igram sa vama?
- Ne može, ovo nije igra za devojčice.
Ona je shvatila da je njen brat vođa pa je mislila da je sasvim u redu da je primi u grupu. Ali naišla je na odbijanje.
- Ja ću se ponašati kao vi, ako me primite.
- To je smešno. Ne treba nam neko ko stalno plače, moljaka i traži poštedu...
- Neću ništa od toga da radim.
- Ne verujem ti, sve devojčice su takve.
- Ja nisam.
Dečak je za trenutak zastao, razmislio, pogledao svoje drugare i doneo konačnu presudu:
- Ne možeš sa nama.
Devojčica je mirno prihvatila bratovu odluku i nastavila dalje da preskače lastiš zabavljajući se sama sa sobom. Jasna je sedela po strani i samo naizgled čitala knjigu, a zapravo je pomno pratila dešavanja u dvorištu.

 

MISIONARKA, XVII deo

3.11.2012

Prošlo je nekoliko dana. 
Devojčica je slavila rođendan. Šest drugarica pozvala je na kolače i igru. Došle su sve zajedno. Ona ih je prvo povela u svoju sobu da im pokaže poklone koje je dobila od mame i tate ali i od Jasne. Malo su se poigrale u sobi, a onda su izašle napolje. Tu je bio i Dečak zabavljen nekim poslom oko bicikla. 
Devojčice su se dogovarale oko igre. Bilo je raznih predloga ali je na kraju jednoglasno prihvaćena ideja da se igraju učiteljica. Pošto je Devojčici toga dana bio rođendan, pa je bila u centru pažnje, logično je bilo da ona prva bude učiteljica. Jasna je bila radoznala i radosna što učestvuje u jednoj takvoj igri, spontanoj i zanimljivoj.
Devojčica je preuzela svoju ulogu.
Zadala je prvi zadatak: učenici su trebali da odluče koju će pesmicu recitovati za ocenu. U međuvremenu donela je svesku i olovku iz kuće i napravila spisak učenika. Pogledala je prema bratu.
- Hoćeš da se igraš sa nama škole.
- Neću, popravljam nešto.
- To možeš i kasnije da završiš. Hajde da se igramo. Ja sam učiteljica a ti ćeš biti đak.
- Ja sam stariji od tebe i više znam. Kako ti možeš da mi budeš učiteljica?
- Meni je danas rođendan.
- Kakve to ima veze! Šta me ti možeš naučiti?
- Ako se ne bojiš, dođi da se igraš i sedi pored Jasne. Nastava je već počela.
Dečak je otišao u kuću, doneo stolicu i seo pored Jasne. Nakon recitovanja pesmica, učiteljica je zadala sledeći zadatak: da svako sa svojim parom smisli neku zanimljivu priču. Sve četiri priče bile su zaista lepe. Zatim su učenici dobili zadatak da opišu svoju najbolju drugaricu.
- Da li ja mogu da opišem svog najboljeg druga?
- Ne možeš. Zadatak je da se opiše najbolja drugarica. Da li imaš drugaricu?
- Imam ali ne znam šta bih o njoj pisao.
- Onda ćeš dobiti jedinicu.
Dečak se malo vrpoljio, češkao i odmahivao glavom. Kada je počeo da piše, izgledalo je kao da i ne razmišlja. Olovka je samo letela po papiru. Stroga učiteljica zahtevala je da svako svoj sastav pročita naglas pa da ga svi zajedno ocene.
Najlepši sastav napisao je Dečak.

MISIONARKA, XVIII deo

4.11.2012.

Dečak je napisao najlepši sastav.

Moja najbolja drugarica
Devojčica koju smatram najboljom drugaricom zove se Ana. Družimo se svakoga dana, oduvek, ali ja zaista ne znam zašto mi je baš ona najbolja drugarica. Opisaću naše druženje pa će mi možda tako biti sve jasnije.
Ana nosi naočare. Iza njih kriju se krupne braon oči koje upijaju sve što ja kažem i prate me kuda god krenem. Njena kosa je dosta tamna, gusta i uvek uredna. Čini mi se da joj najlepše stoji kada je pusti i kada joj lagano klizi preko ramena, i kada je zabaci na poseban način svaki put kada se okreće prema meni.
Ana ima problema sa zubima pa zbog toga nosi protezu. Meni to ne smeta. Čak mi se čini da je to čini zanimljivijom. Zapravo, to je čini drugačijom od drugih devojčica i meni se to baš dopada. Ona kaže da voli da nosi tu protezu jer ona sada ulaže u svoj budući izgled i zdravlje zuba. To me navelo da i ja razmišljam o svojim zubima.
Ana se nikada ne ljuti. Ona o svemu dobro razmisli i tek onda kaže svoje mišljenje. A to što ona kaže uvek mi se čini jako mudro. Dopada mi se i što nije prevrtljiva u mišljenju. Nije ni koristoljubiva kao neke druge devojčice. Ana ume da me sluša ali ne bez pogovora kao moji drugovi. Ako ima neku primedbu ili prigovor ona to ne krije.
Ana ne priča mnogo, to znači da ne brblja kao većina devojčica. Ono o čemu pričamo uvek mi je zanimljivo. Čini mi se kao da Ana bira baš one teme za razgovor koje mene zanimaju. Primećujem da i nju sve to zanima.
Nekoliko puta pomagala mi je u učenju. Čini mi se kao da mi je te lekcije bolje objasnila od nastavnika. Zapravo, ona me samo ispitivala i terala me da smislim što tačniji i sažetiji odgovor.
Svaka igra sa Anom je zanimljiva. Ona ume da poštuje pravila ali kada se njoj učini da su neka pravila igre komplikovana ili suvišna ona ih lako odbaci ili smisli nova.
Mogao bih ja ovako da pišem o Ani još mnogo primera gde se slažemo i šta mi se kod nje sviđa. Ovaj sastav mi je pomogao da razumem zašto je ona posebna i zašto baš nju smatram najboljom drugaricom.
Mi se u svemu slažemo. Tamo gde imamo različito mišljenje, razgovaramo o tome ali nikada ne ispadne da je neko od nas dvoje glup, da jedno drugo ubeđujemo i namećemo svoje mišljenje kao da je ono jedino ispravno. Ona sluša šta ja kažem, ja slušam šta ona priča. Pomažemo jedno drugom kada je potrebno ali sada tek vidim da to ne znači i da preuzimamo odgovornost za postupke onog drugog i da jedno za drugo činimo baš sve. To više izgleda kao da podstičemo jedno drugo da sami prevaziđemo svoje probleme uz međusobnu pomoć i podršku.
Sada je potpuno jasno da je Ana moja najbolja i najdraža drugarica. Jasno je i zašto je to tako.

MISIONARKA, XIX deo

4.11.2012

Kada je Dečak pročitao svoj sastav, dobio je spontani aplauz. Tu se igra škole i završila. Društvo je ušlo u kuću da pojedu tortu i popiju sok, a ubrzo posle toga su se i razišli.
Jasna je sedela u svojoj sobi i razmišljala o tome kako je život savršeni učitelj i kako je svaki događaj spontana lekcija. Ljudi misle da je duhovnost neka velika filozofija. Nije. Duhovnost je neopiranje životu. Življenje iz trenutka u trenutak, i ništa više, za onog ko spontano prati putokaze, ide pravim putem i nailazi na prave stvari. Upoznaje prave i dobre ljude. Pronalazi pravu ljubav.
Bili su ovo početni koraci i njima srodne misli na temu muško-ženskih odnosa. To je nešto o čemu Jasna još nije imala svoje zaključke. U tome je i ona bila neiskusna učenica ali i oprezna učiteljica.
Znala je da su to dva sveta koja teže da se sjedine. Prvo se prepoznaju po nekim sličnim interesovanjima, razmišljanjima, ciljevima, baš onako kako je to Dečak opisao u svom sastavu o najboljoj drugarici. Onda požele da to podele kroz vreme koje zovemo život. Šta je to što se kasnije ispreči kod mnogih kao nepremostiv jaz?
Da li je to razlika u vaspitanju, ponašanju, mišljenju, strukturi tela i radu hormona? Da li je to zapisano u ljudskom kodu ili je naučeno? Jer, ako je naučeno, to se može i promeniti.
Jasna je shvatila da se nalazi na pragu velikog učenja, VELIKE TAJNE ŽIVOTA koja u sebi sadrži sve ostale tajne. Kada bi muško-ženski odnosi sa današnjih sukoba prerasli u saradnju i sjedinjenje, to bi donelo nezamisliv preokret na dobro.
Sjedinjenje podrazumeva potpunu iskrenost, odanost i poverenje. Da li je moguće to ostvariti između dvoje ljudi?
To bi značilo potpuno stapanje na svim nivoima. Da li se može voleti neko toliko da se zbog njega poništi sebe? Jer u sjedinjenju nema dvoje. I kako bi to sjedinjeno biće moglo da se održi izloženo ljudskim zamkama i izazovima?
Jasna se trgla.
Pomislila je da su njena razmišljanja o nečem tako nedokučivom i dalekom, van svih njenih iskustava, verovatno pogrešna. Bilo je očigledno da ljubav nekog muškarca nije dotakla njeno srce, bar ne na neki dovoljno izazovan način da se upusti u iskustvo.
Ali ono što Jasna nije znala život je držao u pripravnosti i kao nekim džokerom iz rukava mahao iza ćoška.

 

 

Ovde je deo romana izostavljen.

Jasna je odlučila da dođe u veći grad gde je dobila mogućnost da se obučava za rad u jednom velikom Gerontološkom centru.

MISIONARKA, roman u nastavcima

Putovala je kao u snu.
Nekoliko puta pročitala je pismo koje su joj deca stavila u torbu. Zahvalila se Nebu za pomoć i misiju koju je započela.
Od NeJasne do PreJasne put nije trajao dugo ali je bio bogat lepim mislima. I slikama života sa divnom porodicom čiji dom je upravo napustila prateći svoje putokaze. Oni su je odveli u veći grad, u kasno poslepodne s papirićem u ruci na kome je bila napisana adresa. Pitala je neku ženu na ulici  za put koja joj je objasnila kako će najlakše stići do Gerontološkog centra.
Brzo se snašla.
Na ulazu je dočekao ljubazni portir koji je uslužno poskočio sa stolice kada je ušla. Još kada je čuo koga traži, portir je postao slika ljubaznosti. Odveo je do nekih vrata i rekao joj da sačeka. Samo što je ušao unutra, vrata su se otvorila nakon čega su je prijatno lice i tople oči primile u zagrljaj.
- Dobro mi došla!
- Hvala!
Dobila je sobu, malu, urednu kao kancelariju. Tu je imala i krevet i dovoljno mesta za sve svoje stvari. Svidela joj se atmosfera, ljubaznost i toplina koja je vladala u vazduhu.
"Lep je i grad", pomisli Jasna, "očekuju me duge šetnje i upoznavanje s okolinom".
Miris velike reke, treperenje lišća sa obližnjeg šumovitog brda, poseban sjaj zgrada i ulica, živost prolaznika...sve je to primetila čim je izašla iz autobusa.
"Da, biće ovo lepa promena..."
Tu joj zastade misao jer je neko zakucao na vrata.
- Dođi da ti pokažem naš objekat. Zovi me PreJasna jer me svi ovde tako zovu.
- Drago mi je što sam ovde.
Nakon obilaska objekta Jasna se vratila u svoju sobu da se raspakuje, istušira i odmori do večere. Sve ono što je videla ostavilo je na nju utisak čistote, svečane atmosfere i bogatstva raznih sadržaja života.
Večera je bila prijatno iznenađenje...
16.11.2012.

 

MISIONARKA, roman u nastavcima

Prvih mesec dana imala je mnogo posla. Osim što je upoznavala stanovnike Centra, zbližila se sa svojom poslodavkom PreJasnom i vredno je čitala knjige koje je dobila kao obaveznu literaturu. Njena Učiteljica nije bila stroga ali je posedovala neki poseban autoritet kojim je uređivala život u Centru ali i svoj lični.
Jasna se posebno zainteresovala za čoveka koji je bio rođen kao potpuni invalid. Do pre par godina mogao je da komunicira sa ostalima, otežano ali donekle razumljivo za one koji su se trudili da nauče njegov sistem znakova i glasova koje je ispuštao.
Takođe je puno vremena provodila sa ženom obolelom od Alchajmerove bolesti.
Bilo je dosta osoblja. Jasna je bila najmlađa među njima. Postala je ljubimica stanovnika Centra.Zbog toga je ređe nego što je to želela izlazila u grad. Duge šetnje pored reke bile su samo u planu. Uspela je da toliko upozna grad da se lako snalazi. Jednom se odvezla autom u šumu iznad grada sa ženom koja joj je dodeljena kao mentor i instruktor. PreJasna je imala mnogo obaveza tako da je posao uglavnom učila od te žene koja je bila godište njene majke i čak je fizički malo podsećala na nju.
Njeni roditelji nisu imali ništa protiv da ona dođe u taj Centar na obuku. Redovno im je pisala kao što je to činila i dok je živela u prethodnom gradu kod divnih ljudi sa kojima se takođe sada dopisivala.
Često je otvarala kutiju budućnosti. Na vrhu je stajao poklon koji su joj pripremili Dečak i Devojčica. Bio je to crtež njih troje kako se drže za ruke. Ona je bila u sredini. Imali su osmeh na licu, a na mestu srca bilo je nacrtano kod svo troje veliko crveno srce. Ispod je pisalo LJUBAV.
Obećala je deci da će prve slobodne dane iskoristiti da ih poseti.
Jednom mesečno u Centru je organizovana igranka i druženje što je trajalo dvadeset četiri sata. Za tu svrhu preuređena je velika sala, puštana je muzika i organizovan švedski sto. Tim druženjima obično bi po nekoliko sati prisustvovale negovateljice, PreJasna i Jasna. Bila je to lepa prilika za razvijanje prijateljstva. Inače, prijateljsko ćaskanje moglo se čuti i videti na svakom koraku. Negovateljice nisu za vreme svoje smene imale mnogo vremen za to pa su ovakva druženja bila zaista lepa prilika. Jasna je živela tu, a svoje slobodno vreme mogla je da koristi kako želi.
Ona je želela da se druži sa stanovnicima Centra, da posećuje sve što se organizuje i da upozna društveni život koji je bio veoma bogat u raznim aktivnostima. Zadržavala se i u ženskom i u muškom delu ali ipak najviše vremena provodila je uz nepokretnog čoveka i bolesnu Baku.
Kada je PreJasna imala vremena onda je odlazila kod nje ili su išle u duge šetnje beskrajnim bulevarom koji je od njihovog Centra vodio direktno do centra grada.
PreJasna joj je ukratko ispričala svoj život. Nije se udala, nema dece ni bliže rodbine. Dugo je negovala bolesne roditelje pa je posle njihove smrti odlučila da otvori centar za osobe u trećem dobu.
Jasna je njoj ispričala svoj život.
Razmena tih priča oslobodila je prošlost između njih i one su posle toga osvanule čiste i svetle u sadašnjem trenutku.
- Sada je sve što imamo. Život valja i treba umeti potrošiti. A gde je ljubav u tvom životu?

Pitala je PreJasna.
- Postoji jedan san i u njemu mladić.
- Snovi su zdravi. Samo sanjaj. Snovi su ono što radimo kada napustimo ograničenje tela.

 

 

MISIONARKA, roman u nastavcima

- Zar svi snovi?
- Svi. Mada nas zbunjuje to što ovde uvek i iznova sanjamo pa mislimo da je to nešto nebitno. Sa nama ćeš naučiti mnogo o životu i snovima.
- Biću vredna učenica.
- Znam. Kroz oči vidim dušu, preko lica čitam sudbinu i pratim znakove tela. To mi sve govori.
- Volela bih da to naučim i ja.
- Zbog toga si i došla kod mene. PreJasna me zovu zbog mojih moći.

Jasna je sve više vremena provodila uz nepokretnog čoveka. Nazvala ga je Ogledalo jer se u njegovim zenicama često ogledala.
Pričala mu je o vremenu, događajima, ljudima. Pažljivo ga je posmatrala dok je pričala. Unosila se u njegove oči. Po njihovom sjaju, boji, iznenadnim bljeskovima, tuzi, besu, natmurenosti ili ravnodušnosti polako je učila jedinu moguću komunikaciju sa njim. Oči sve govore onima koji znaju da čitaju.
I pre nego što čovek nešto kaže, oči sve pokažu.
U njima se nalazi snaga svake emocije i energija svake reči.
- Ogledalo, danas je kišovit dan, sitne kapljice ujednačeno padaju satima.
Zainteresovani bljesak u očima Ogledala.
- Aha, vidim da volite dane kada pada kiša. Evo, namestiću krevet prema prozoru. Ima i magle. A oblaci vise iznad glava prolaznika. Viši spratovi zgrada uronjeni su u maglu kako keks u preliv od čokolade.
Sjaj u očima Ogledala.
- Oho, rekla bih da volite čokoladu. Doneću posle ručka da se počastimo.
Pogled zahvalnosti.
I jedna suza u levom oku. Otkinu se i skliznu mu na usne. Jasna je dotaknu prstom i podeli sa njim tu dragocenu i blagoslovenu tečnost novostečenog razumevanja i prijateljstva.
Nije zanemarivala ni bolesnu baku. Često je obilazila u slobodno vreme i provodila vreme u razgovoru sa njom.
Saznala je od svoje instruktorke i za druženja ponedeljkom. 
Kada se sledećeg ponedeljka pojavila u sali za sastanke, već su skoro svi bili tu. Zauzela je mesto i ućutala se čekajući početak. Žena koju je upoznala u biblioteci obratila se prisutnima.
- Prvo pozdravimo našu negovateljicu Jasnu. Dobro nam došla! Biće ti korisno ovo druženje sa nama iako si mlada.
- Hvala vam. Želim da učim o životu, posebno ono što mogu da naučim od drugih, od vas ovde. Knjige uvek mogu da čitam ali iskustvo svakoga od vas biće mi dragoceno.
18.11.2012.

MISIONARKA, roman u nastavcima

- Gotovo svaki čovek oseća strah pred novim i nepoznatim. Plašimo se promena. Neke mogu da se izbegnu, neke su neminovne. Kada su naši roditelji odlučili da se rodimo vođeni smo prirodnim zakonima, nesvesni šta nam se dešava. Pri kraju života razmišljamo o još jednoj, poslednjoj promeni koja nas čeka. I ona će biti vođena prirodnim zakonima. Mi smo ovde da pokušamo da je shvatimo i da živimo bez straha.
Misao koja je Jasni došla u tom trenutku izazvala je blagu jezu duž kičme: utopiti se u postojanje, šta god to značilo...
Žena je nastavila.
- Ima li neko ovog ponedeljka nešto da podeli sa nama?
Javio se za reč jedan čovek.
- Moja deca nisu došla da me obiđu već mesec dana. Verovatno su zabavljeni svojim životom. Tako pokušavam da ih opravdam. Mislio sam da ih pozovem da dođu ali mi je jako teško kada mi kažu: "Pa, bili smo nedavno, zar si zaboravio?" Oni nisu svesni da je prošlo već mesec dana, a ja svakoga dana živim za to da ih vidim.
- Sam si rekao da su zabavljeni svojim životom. To je i normalno. Znači da je vreme da počneš da živiš za sebe, a ne za druge. Pa makar ti drugu bili tvoja porodica. Kada budeš imao razlog da živiš svoj život, nećeš ni primetiti koliko dugo tvoji nisu dolazili.
- Ja sam mislio da su mi oni razlog za život.
- Nikada to drugi ne mogu biti. Razlozi su uvek u nama samima. 
Bilo je još nekoliko priča te večeri. Jasna je po dolasku u sobu utonula u razmišljanja. Bilo joj je jasno zašto je upućena na te sastanke. Ono što neće pročitati na stranicama knjiga ispisaće joj i ispričati autentični ljudi svojim iskustvom. U neulepšanim i iskrenim pričama stanovnika Centra velika je mudrost i poduka.
Čovek je društveno biće koji zavisi od tih kontakata celog života. Splet svih odnosa i sva složenost uticaja daje nemogućnost za potpuno shvatanje.
Svako gaji svoju istinu.
Svako ima svoje mišljenje.
I merila za pravdu.
Sve je to jedinstveno, neponovljivo, originalno, nespoznatljivo i nedodirljivo u jednom čoveku za drugog. To znači da svaki čovek živi u svom svetu, u zasebnom kosmosu, sudarajući se ili kružeći oko nekih zvezda, plutajući unutar galaksija koje su ga zarobile i prateći nazovisvoju putanju. Kako je to čudno!
A svi žive za decu, obavljaju svakodnevne poslove, stvaraju prijateljstva i društvene grupe zarad ispunjavanja najdubljih ljudskih poriva za sjedinjenjem.
Jasna je bila radosna što joj se pružila prilika da boravi na ovom mestu sa ljudima čija mudrost proizilazi iz proživljenog, a ne iz udžbenika. 
Čestitala je sebi na tome kako je uspešno do sada pratila svoje putokaze. Ko ih tako pravilno i nedvosmisleno tačno postavlja, taj zna šta čini. Ona mu apsolutno veruje. I zahvaljuje.
20.11.2012.

MISIONARKA, roman u nastavcima

Druženja sa Ogledalom postala su redovnija. Jasna je to shvatila kao svoj duhovni trening. Tako je izabrala svog novog Učitelja znajući da je korist obostrana. Između njih razvila se jedna neobična komunikacija u kojoj je Jasna i pitala i odgovarala. Po sjaju u očima znala je da li su njeni odgovori u skladu s onim što Ogledalo misli i oseća.
Prišla je do njega i duboko zaronila u njegov pogled.
Pitala se kakva su njegova osećanja zarobljena u bespomoćnom i nepomičnom telu? Kakve su mu misli, ideje, ima li planova? Šta on iz te skučene i ograničene žablje perspektive vidi od života?
Odjednom, Jasna se našla u tesnom drvenom sanduku. Telo joj je bilo nepomično, okovano, ali je mogla da diše. Od iznenađenja do panike i straha, u sekundama su se menjale emocije. Nije znala šta joj se događa. Nalazila se u nekom hramu u kome je bilo ljudi ali na nju niko nije obraćao pažnju.
Samo poneki dobačeni pogled.
Sažaljenje ili odbojnost.
Bez reči.
Želela je da joj se neko obrati, da je pitaju kako je, šta se to sa njom dešava. Želela je da je pomiluje topla ljudska ruka. Želela je da čuje tihe šapate ali i zvonke glasove drugih. U hramu je vladala tišina.
Želela je da se oglasi. Pokušavala je i napinjala se ali nije mogla da pusti glas. Nije mogla ni da pruži ruku niti da pomakne telo da bar tako da do znanja prisutnima da je živa. Mogla je malo da pomeri glavu, da gleda i trepće. Mogla je tiho da roni neprimetne suze koje počeše da se otkidaju i da cepaju srce. 
Bila je živa, ali nepostojeća.
Imala je misli ali nije imala način da ih iskaže i sa nekim podeli. Imala je osećanja ali nije pronalazila put da ih usmeri ka drugima ni mogućnost da ih pokaže. Videla je samo parče života levo i desno od nje. Gledala je u tavanicu, bezobličnu jednoličnu kapu nad njenim paralisanim životom.
Odjednom se Jasna snažno stresla.
Čula je eho muškog glasa:
- Beskrajno zahvalannnnnn...
Dotakla je Ogledalovu ruku i primetila bljesak zahvalnosti. Toplo ga je stisla. Sagnula se i poljubila ga u teme.
- Drago Ogledalo, na trenutak sam zaronila u tvoje telo i um. Razumem. Sve što budem umela, a što svaki čovek ima u životu, učiniću za tebe, imaćeš i ti.
Jasna je svoj doživljaj ispričala PreJasni.
Ona joj je poverila zadatak da napravi projekat za Ogledalo. 
21.11.2012.

MISIONARKA, roman u nastavcima

Jasna je u rekordno brzom roku završila projekat i isplanirala sve.
Oslikana je tavanica sobe. Sve što jedan život može da pruži svom klijentu, oslikano je na tavanici u bezbroj sitnih detalja. Zidovi su okrečeni u četiri različite boje.
Ogledalo može da pokreće glavu.

Kada poželi da gleda žutu boju, glavu okreće ka prozoru. Tu Sunce viri na njega u svim sunčanim danima tokom godine. Zid sa ulaznim vratima bio je u divnoj crvenoj nijansi. Iznenađenje, iščekivanje, radost i energija crvene boje tako je bila povezana sa posetama koje su Ogledalu bile osnovni sadržaj života. Njegovog društvenog života.
Plava boja suprotnog zida smirivala je i opuštala, uvodila u san i podržavla maštanja o životu.
Zelena boja je hrabrila, isceljivala, pravila društvo svojom prijatnom vibracijom, naročito u suton i cik zore.
Napravljen je specijalni krevet koji se mogao okretetai i podešavati na razne načine. Tako je Ogledalo prividno bar dobio na pokretnosti.
Televizor i radio gasili su predugačku tišinu.
Cveće i Ogledalo disali su zajedno. Gledali su se, razgovarali samo njima znanim jezikom i razmenjivali energiju koju drugi nisu ni videli ni osećali.
Jasna je zamolila upravnicu da usvoje nekog malog psa iz azila da Ogledalu pravi društvo. Jasna je vodila računa o higijeni psa, o redovnim šetnjama i ishrani.
U sobi kod Ogledala Jasna je organizovala društvene igre, sedeljke uveče i zajedničko gledanje sportskih prenosa. Otkrila je da Ogledalo voli operu. I naročito zvuk orgulja.
Dok je to sve radila nije ni primećivala nego je jednom, njoj se činilo sasvim slučajno, čula pitanje koje je postavio Ogledalo i u mislima odgvorila. Trgla se. Pa oni telepatski komuniciraju! 
Bez glasa i bez suvišnih objašnjavanja. Reči ionako samo zbunjuju ljude pa tako umesto da zbližavaju, one uglavnom udaljavaju. Svako ima svoju ličnu, na iskustvu zasnovanu, definiciju pojmova koje saopštava drugima. Na isti način i prima informacije. Tu je izvor svih ljudskih sporova i nesporazuma. 
Primetila je da se jedna žena duže od svih posetilaca zadržava u sobi kod Ogledala. Tome se posebno radovala.
Iskustvo ljubavi čini život vrednim.
Čovek je kao biserna školjka. Gaji biser u svom srcu i poklanja ga samo odabranom biću. Ima onih koji su u stanju da iznedre više jedinstvenih primeraka i ima onih što su kao otvorena riznica. 
22.11.2012

MISIONARKA, roman u nastavcima

Alchajmerova bolest je napredujuće oboljenje mozga koje dovodi do odumiranja nervnih ćelija. Proces neprimetno napreduje, a izgubljene funkcije ne mogu se povratiti.
Jasna je čitala priručnik o toj bolesti jer je često posećivala baku koja joj je prirasla za srce a bila je u srednjem stadijumu te bolesti. Prvi put se susrela sa tom bolešću i želela je da odvoji deo svog slobodnog vremena za kontakte sa tom dragom staricom. Uz to, pravila je beleške o promenama koje je uočavala kao deo svoje obuke za negovateljicu.
U Priručniku za negovateljice na naslovnoj strani pisalo je:
Život znači sećati se ljudi, mesta, priča, sećati se samog sebe, pomozite obolelima od Alchajmerove bolesti da što duže održe postojeće životne veštine i funkcije.
I mali koraci bili su nesagledivo veliki uspesi za bolesne. Jasna je činila te male korake svojim posetama i druženjem sa staricom.
Jedna lepa i prijatna veče druženja u Centru bila je prilika da se Jasna bolje upozna sa ostalim stanovnicima i sa onima za čije sobe nije bila zadužena ali ih je susretala. I Ogledalo je bio tu. Njegov krevet dogurali su u salu što je Jasnu iskreno obradovalo. 
Jasna je poželela da dovede i Baku.
Iako živi u svom svetu, društveni kontakti povoljno deluju na nju. U tim trenucima ipak treba da bude neka osoba puna pažnje i ljubavi uz nju, a Jasna je to bila. Baka je imala strah od trovanja pa nije htela ništa da jede i pije. Imala je i razne druge strahove. Stalno je ponavljala da se boji pa je Jasna nakon pola sata ipak odvela u sobu. Kada je htela da se vrati u salu, baka se pripila uz nju plačući i ponavljajući da se boji.
- Zašto se bojite, Bako?
- Ne znam.
- A čega se bojite?
- Bojim se...smrti.
Bakina negovateljica preuzela je dalje brigu o njoj dajući joj lekove za smirenje.
Posle toga Jasna se vratila u svoju sobu. Sela je na krevet i pustila mislima na volju. Razmišljala je kako to da Baka ne zna sasvim obične stvari ali da oseća kada neko dolazi kod nje, čak je nekad i tačno rekla ko je to iako nije mogla da ga vidi, znala je ko je kakav čovek prepoznajući bez greške dobre i loše ljude. Osećala je da će neko "otići", ko nije dobro i kome je teško. Sve je ona to na svoj način pokazaivala mada svesno nije mogla da izrekne svoje misli i mnoge pojmove nije umela da definiše. Imala je specifičan način komunikacije koji su razumeli samo oni koji su često bili sa njom.
Mozak je čudo.
Savršenstvo čoveka nalazi se u tom organu prvog reda, razmišljala je Jasna dalje. Mozak izgleda kao da očitava sve informacije istovremeno i "normalne" i "paranormalne" ali čoveku dozira samo ono što on može da prihvati, u šta veruje i što je već iskusio. Postoji negde neki filter ili blokada. Bolestan mozak, gubi te filtere i zato može da očitava i neku drugu stvarnost u koju je čovek uronjen, a koju odbacuje i ne priznaje.
Ko zna do kada bi Jasna tako prebirala misli da nije došla PreJasna i uručila joj poziv na druženje sutra u 19 časova.
25.11.2012.

MISIONARKA, roman u nastavcima

U Centru postoji društvo za negovanje starih zanata, ručnih radova i izradu umetničkih predmeta. Jasna je videla slike kojima su ukrašeni hodnici i sobe ali nije znala da su to dela tri žene umetnice imenima: Nada, Vera i Ljuba(v).
Druženje sa umetnicima bilo je posebno zanimljivo.
Imali su svoju malu radionicu, atelje i sobu za tkalje i pletilje. Ljudi iz grada dolazili su tu da kupuju. Dolazili su i kod časovničara, obućara, dve krojačice, tkalja i žena koje su štrikale. Posebno je bila tražena zimska garderoba za pse. Bilo je tu predivnih unikatnih tepiha, odeće, posteljine, ukrasnih jastučića, rukavica, čarapa i papuča, tkanih šalova i raznih drugih sitnica.
Atelje je bio sav u slikama.
Jasna je saznala da Centar ima i mali rasadnik, baštu i kuhinju. Sva hrana dolazila je upravo iz te domaće kuhinje.
U Centru se trenutno radilo na jednom velikom projektu izgradnje vrtića. U gradu je samo polovina dece predškolskog uzrasta mogla da se smesti u vrtiće. Veliko opterećenje roditeljima bila je stručna briga o deci dok oni rade. Grad je imao potrebe, kreatori projekta su uočili mogućnosti, a roditelji su prepoznali šansu.
Već je uveliko trajala priprema osoblja za čuvanje i vaspitanje dece. Što je najvažnije, čuvanje dece biće besplatno. Budući vaspitači su stanovnici Centra, penzionisani prosvetni radnici, dve vaspitačice, sociolog, dva lekara, psiholog i jedna žena koja je radila u laboratoriji Doma zdravlja. 
PreJasna je imala vizije.
Nije želela da stanovnici njenog Centra sede, glume život dosađujući se i čekaju smrt. Želela je da im pruži kvalitetan život, ispunjen svaki trenutak, zadovoljstvo što su korisni i cenjeni i vreme za ono što su oduvek želeli, a možda pre nisu mogli da ostvare - mogućnost da se posvete svojim hobijima i željama. Centar se razvijao u smeru malog dobro organizovanog društva koje ima sve, ume sve i može sve.
Samoodrživa zajednica.
Jasna je s velikim interesovanjem odlazila u kuhinju da gleda kako kuvari spremaju jela. Oduševljavala je volja i ljubav koju je videla kod onih koji su se bavili hranom. U Centru su svi mogli da se hrane kako žele. Spisak je pokazivao da ima onih koji jedu zdravu hranu, šta god to značilo, ima vegeterijanaca, vegana, onih što jedu sirovu hranu, raznih dijetalaca. Posebno je istaknut spisak ko je na šta alergičan, ko šta ne voli i ne želi da jede.
Jedna osoba nije uzimala hranu. Za Jasnu to nije bila novost.
Postepeno, Jasna je spoznavala svu složenost ove zajednice i neverovatnu jednostavnost ili čak nedostatak zakona i pravila koji bi to uređivali. 
26.11.2012

 

 

MISIONARKA, roman u nastavcima

U Centru nije bilo crkve.
Postojala je jedna molitvena prostorija. U toj prostoriji na sredini stajala je fontana u koju su stanovnici Centra ubacivali novčiće za ostvarenje želja. Na nju i oko nje stavljali su sveže cveće. Klupe su bile razmeštene u krug. To je bilo sve. Nije bilo sveća, tamjana, slika svetaca i oltara. Nije bilo ni sveštenika.
Ako je neko želeo sveštenika, zvali su telefonom i dogovarao se njegov dolazak u Centar. Stanovnici su mogli da odlaze u grad u crkvu koju žele. I sahrane su se obavljale po želji, sa sveštenikom ili bez njega.
Mesečno su se održavale književne večeri. Organizovane su pozorišne predstave, koncerti, susreti sa stanovnicima sličnih domova, predstavnicima drugih gradova i diplomatija, izložbe i razne vrste edukativnih programa.
Često su organizovane ekskurzije.
Imali su jednu ženu studenta. Ona je oduvek želela da se bavi astrologijom ali je zbog vođenja sopstvene knjigovodstvene agencije uvek bila previše angažovana na poslu. Sada kao penzioner i invalid, odlučila je da ostvari svoj san.
...
U Centru svako radi ono što voli i želi. I niko za to ne prima platu.
Nije sve baš odjednom bilo tako. Osnovano je malo jezgro, centar oko koga se sve ostalo dograđivalo i razvijalo.
PreJasna je s ponosom nosila svoje ime.
Pre nego što se upustila u ceo taj projekat imala je viziju. Uz to, imala je jaku volju i želju da viziju pretvori u stvarnost. U svojo viziji videla je civilizacije o kojima zemaljska istorija nema saznanja. Proučavala je takozvana primitivna društva na planeti. Imala je intergalaktičku viziju. Sve je to ugradila u svoj Centar.
1.12.2012

 

 

MISIONARKA, roman u nastavcima

Jednom prilikom Jasna se zatekla u molitvenoj sobi kada su došle Nada, Vera i Ljuba(v). Tiho su prišle fontani, zažmurile i stajale tako oko jedan minut u tišini. Onda su bacile novčiće u Fontanu želja. Svaka je donela cvet, pustile su ga da pluta na vodi. Tek tada su se obratile Jasni.
- Mi ovde dolazimo da se molimo. Naša životna želja i misija je da ulepšamo svet i poboljšamo međuljudske odnose. Hoćeš li da se moliš sa nama?
- Da.
- Molićemo se naglas, a ti ponavljaj za nama.

U IME NADE, VERE I LJUBAVI, ZA ČOVEČANSTVO!

Kada se iz nepostojećeg rodilo Svepostojeće
iskra života se probudila i u nama.

Nada nam je snaga
Vera nas vodi
Ljubav u nama poznaje samo lepotu i dobrotu.

Svetost života oko nas i u nama je zakon ljubavi.

Svetlošću obasjani i mirom ispunjeni
zahvalni smo za postojanje.

Neka život teče kao reka
plemenit u darovima
i nabujao našim dobrim delima.

Neka svaka kap života napaja žedno
neka nam rađa sve plodno
da naša planeta bude oaza izobilja.

Da se u radosti rađamo
da stvaramo i volimo.

Da zaspimo i budimo se blagosloveni
umiveni lepotom i nasićeni dobrotom.

Neka se nikada u nama ne ugase
svetlost, ljubav i zahvalnost.

2.12.2012.

 

Roman je u celosti napisan. Čim se ukaže prilika, biće i objavljen.

Napisan je s ciljem da pokrene i ustalasa LJUBAV.

Posvećen je ČOVEČANSTVU, PLANETI ZEMLJI I TVORCU ŽIVOTA.

-----------------------------------------------------------------------------------------

DANI OD SNOVA, roman posvećen novosadskim tinejdžerima…

Tražeći danas nešto drugo, nađem roman koji sam započela 2002. godine pod ovim naslovom. Zapravo, našla sam beleške i pripremu pa sam pročitala i ODUŠEVILA SE SVOJIM RUKOPISOM. Roman je posvećen tinejdžerima, a u glavnim ulogama su moje ćerke. Čitajući, proživela sam u trenutku život neke druge mene, osećajući nešto što ne umem da definišem. Možda je to nostalgija, radost odrastanje, težina sazrevanja ili tuga zbog nemoći da se neki važni trenuci ovekoveče rečima...Napisaću vam UVOD:

"Zahvaljujem se Marku V. što je tajno dolazio kod nas i inventarisao moje uredno složene knjige. Znam da je svoje umetničko ime prepisao sa jedne od njih - ZEN. Zahvalna sam mu i što mi već godinu dana poručuje da će doći da se upoznamo, a to se još nije desilo. Svakako, iz OPRAVDANIH razloga. Zahvaljujem mu se za pesme koje mi je poslao, one su me inspirisale za ovo što sada pišem. Ne znam da li je u redu da mu se zahvalim i za to što će se iznenaditi kada ugledao ovaj roman, ali verujem da će tada smoći hrabrosti da dođe da se napokon kao pravi Zenovi ispričamo.

Zahvaljujem se, POSEBNO, Slavnoj Četvorki što mi se poverava i detaljima plete upotrebljiv materijal za ovu priču od snova. Jer zaista, dok ja spavam one ispisuju ovaj roman negde između naše zgrade na Bulevaru, Tvrđave i Štranda. Dok one idu iz avanture u avanturu, kod mene imaju poverljivu bazu i preciznog hroničara.

Sve znam. Znam za Dežurna Smetala, Društvo Zenova, Društvo Za Otpadanje Ispred Naše Zgrade, Društvo Junaka, Društvo Sa Ribarca i Neke Nove Klince. Za sve one koji promaše ove burne dogodovštine, za one što se nisu uspeli ugurati ovde zbog letnjih vrućina, vrućeg asfalta, ledene rakije i plavog Dunava, biće mesta u nekoj drugoj priči. I, kao što kaže Zen I, dobro je znati da je u životu sve vrlo eventualno.

I još u uvodu da dodam genijalnu Zenovu pesmu, ni ja ovako nešto ne bih umela:

Jednu neću.
Neću.

A pet ne može.

Uzmi jednu ili ostavi.
Jednu neću".

Roman napisala HIPERBOLA.

DANI OD SNOVA, predstavljanje...

Prvo da vam predstavim Slavnu Četvorku: Džingerica, koja uvek mora biti GLAVNA i najglasnija, Pametnica koja zaista zna sve, Crna Ruka koja odlično nosi svoju kilažu, a po potrebi i za njih dve glumi bodigarda, i Next Boca koja ume lepo da održava svoju dugu kosu i razume se u pakne i lamele.

Društvo Zenova čine: Zen I, veliki i nadareni pesnik kome se Bog u snu obraća s molbom da prestane da pije (alkohol), zatim Zen II njegov brat‚ bacio oko na Pametnicu, a Kum i Zalizani idu u kompletu, ne odvajaju se jedan od drugoga ni za karton vinjaka. Miloš-Zurka, Srodna Duša i Filozof uglavnom prave planove za društvo, a najoriginalniji plan im je ovaj: IDEM TAMO GDE JE SVE PO MOM. Obično nakon toga ne odu nigde već podele onaj karton na ravne časti i OSTANU GDE JESU.

Društvo Smetala uopšte nije zanimljivo, samo ime društva je dovoljan dokaz, ali da ih ne predstavimo ova priča bila bi kao bajka bez zločeste vile. Društvo čine: Kurt Nirvana, Ekser i Bandži Džamp. Malo ih je, srećom.

Tu je i društvo Jamaha: Snagator (samo da mu vidite mišiće!), Lepotan (moraš staviti naočare kada gledaš u njega), Najk (ništa posebno) i Svećnjak (on je to ime dobio jer svima drži sveću). Jadnik!

Još i Neki Novi Klinci: Bora, Ljubomir, Mita (od Dimitrije) i Pako. Sem Paka koji je najnadareniji fudbaler u ulici, ostali nemaju još nadimke. Nisu imali ni mogućnosti da ih steknu jer su zaista klinci, ali su iz NAŠE ZGRADE

DANI OD SNOVA
(kraj započetog romana)

Dalje predstavljanje društava nastavljam posebnom pričom o Društvu Sa Ribarca. Oni su bili zlatna rezerva u smislu da su bili u igri samo kada Slavna Četvorka nije imala s kim da avanturiše po gradu. Inače su bili u pozadini, gotovo nevidljivi kada su glavne face tu. Mada Društvo Sa Ribarca ne predstavlja važan deo priče, bolje rečeno imaju epizodne uloge, ipak ću ih redom predstaviti.
Tu je prvi među prvima Kuvar Šumaher, onda Zare, koji je ustvari Zaki, ali Slavna Četvorka nije želela da koristi taj nadimak iz njegovog kvarta, pa ga nabrzaka prekrstiše bez mnogo filozofiranja. Među njima, najjača zlatna poluga po vrednosti ove rezerve, neverovatno ali istinito, naročito se isticao Lik zato što je lik, a uz njega uvek je išao Maneken s naglaskom na -a.

Najbogatije ljudstvom od svih njih bilo je Društvo Za Otpadanje Ispred Zgrade. Tu je bilo veoma teško posložiti prioritete, koga ću i kojim redom predstavljati. Odlučila sam se za varijantu B, prvo Damjanica, Ljutibaba i Mirka u kompletu jer su se tako i ponašale kao trojke koje se ne razdvajaju. Flizerka je bila besposlena jer još nije izučila zanat, a Pile je bila nežna kao de se tek ispilila iz jajeta, tako su govorili. Mada, meni je izgledalo da će od nje nešto biti i vreme je to i pokazalo. Zanesenom Pesniku umro je brica, a Flizerka je bila samo za žene, Nar je bio rečit i maštovit, Piksi je voleo da nadeva imena. Eto, sama sam kriva što postadoh Hiperbola. Podučavala sam ga stilske figure koje nije mogao da zapamti. Naredila sam da me svake večeri isprede zgrade pozdravi jednom od njih uz definiciju i primer. Naši susreti uveče, a ja sam išla redovno da izbacujem smeće dok su oni otpadali ispred zgrade, izgledali su ovako:
- Dobro veče, gospođo Hiperbola.
- Dobro veče, Piksi.
- Kako ste gospođo Hiperbola?
- Dobro sam, ali to nije ono što smo se dogovorili. Nego, šta je to hiperbola?
- Preuveličavanje.
Sledio je snažan aplauz. I njemu i meni, što sam uspela da ga naučim.
Najsnažnije je aplaudirao Molder Bez Skali, dok je Šaran uzvikivao urrrrra za Piksija. Uz njih su bili Deja Trijum Bez F i Peca Poruka, koji je bio neka vrsta daljinskog ili mobilnog telefona jer to tada u društvu niko još nije imao.

Počasni likovi, to svagde ima u društvima, bili su: ja-Hiperbola, Kormoran-pecaroš, Bogi-Ferotehnika i Braca-Kafana

EPILOG ROMANA DANI OD SNOVA

Danas...prošlo je više od deset godina...
Džingerica mi je pričala da je skoro zaboravila sve te likove. Ne viđa ni one iz najbližeg komšiluka. Šta ti je vreme...neprimetno se zavuče u kosu i razbaruši je, po licu poslaže slojeve frke i nameštene ozbiljnosti pred životom. Oni, koji se nisu odvajali i svoj život su mogli da zamisle samo kao još veće društvo, nemaju pojma ko je gde danas i ko šta radi. Ali, imaju oni svog hroničara, bar ovi koji su moji iz kvarta.
Kao što napomenuh, Džingerica ima svog mačka, komp i glavna je u svim kartaškim igrama. Rodila majka! Pametnica, a šta bi ona drugo, zasela za profesorsku katedru, podučava studente i piše svoj doktorat. Rodila majka! To što nisam rodila Crnu Ruku nije je sprečilo da ona rodi dva sina i snalazi se u životu najbolje što ume. Next Boca mi je malo izmakla. Znam da ima decu ali ne i kako i gde živi.
Društvo Zenova se povećalo. Tu su sada i mali Zenovi. Zen I vozi gradski autobus. I dalje je zgodan kao brezova metla, tako kažu. A sećam se kada je govorio: da se ja pitam, ja bih taj autobus protero ovuda. I protera ga, a mi mu nismo verovali! 
Zen II u pandurskoj uniformi lovi sitne lopine po gradu. Rekoše mu da je "Zalizani pre neki dan ladno drpio crni lukac u radnji i jeo ga kao jabuku. O je...., normalan li je?" I ja se pitam. I Kum, Zurka, Srodna Duša i Filozof žive svoje mirne porodične živote u svom delu grada.
Dežurna Smetala našli su opet nekoga da im smetaju, Neki Novi Klinci su sada u istom uzrastu u kome su bili glavni likovi ovog čudnog romana koji se sastoji od uvoda i epiloga. Sada oni avanturišu i imaju svoje Neke Nove Klince. Društvo Sa Ribarca se potpuno povuklo u senku i za njih nemam informacija u kojoj su sada fazi. Društvo Jamaha su odvozali svoj krug i izgubili su imidž. Počasni likovi, kako ko, nekom svanulo nekom smrklo. Hiperbola nastavila da podučava stilske figure s velikim zadovoljstvom i uspehom.
Društvo Za Otpadanje Ispred Zgrade je uspešno. Damjanica biolog-genetičar, Pile (na nju sam tipovala uvek) šeta po bolnici sa slušalicama i u belom mantilu. Ljutibaba, Mirka i Flizerka se odselile i, čujem, udale. Zaneseni Pesnik još studira, nada se da će nekad i završiti. Nar radi na vestima i obradi spotova, milina od posla ali ima i jedan, zapravo dva problema, radi noćne, a u prvu ustaje u pola četiri. Piksi izučio škole, išao u Kinu da usavrši akupunkturu, ali je savladao i do danas pamti stilske figure. Ostali su izbledeli i utopili se u gomili lica kojima ne znaš ko su, a čine ti se nekako poznati.
Život...rađa i preporađa, vodi za ruku ili pusti one zajunjene pa nek idu kud im volja. Neki odrastaju, neki urastaju. Neki žive pa se o njima priča, priča se i o onim drugima ali uz: eh, ko bi to rekao, a baš su puno obećavali!

Dragi prijatelji, hvala vam na strpljenju i čitanju. Ove beleške puno mi znače. Oživela sam neko vreme kroz njih koje mi je bilo koliko mučno, toliko i lepo. Sve to ide jedno s drugim. I sve je to ŽIVOT.